Naše najnovije priče, uvidi i saveti

Kosa se farba još od drevnih vremena. Sve do početka XX veka, za farbanje kose se koristio širok spektar biljnih prirodnih boja. Suprotstavljajući se drugim hemičarima, koji su farbanje kose smatrali trivijalnim i nedostojnim njihovog doba, francuski hemičar Eugène Schueller stvorio je 1909. godine prvu neškodljivu, promotivnu farbu za kosu. Svoju novu, potpuno bezbednu farbu za kosu nazvao je „L’Auréale“. Napravio je formulu a pravio je i sopstvene proizvode koje je prodavao pariskim frizerima.

Nauka o bojenju kose je ozbiljno počela da se razvija, što je kasnije postalo osnova L’Oréal-a. 1920. godine je kompanija već zapošljavala 3 hemičara. Danas ima preko 3200 istraživača iz 30 oblasti i istraživački budžet koji premašuje bilo koji drugi na polju kozmetičkih istraživanja: 3% kompanijinog prometa. Mala porodična kompanija je izrasla u vodeću svetsku kompaniju za kozmetiku i proizvode za negu lepote.

Nastanak trajne boje za kosu

Radeći iz svog doma u Parizu, Eugène Schueller je utvrdio principe i hemijske sastojke koje je koristio za proizvodnju fabričkih boja za upotrebu na ljudskoj kosi. Njegov trud je u početku rezultirao ograničenim spektrom tamnih, zlatnih i crvenih nijansi na prirodnoj osnovi, ali je efekat na industriju bio revolucionaran.

Ova mala kućna laboratorija je postala centar moći u kozmetici za kosu. Cela industrija farbe za kosu proizišla je iz njegovog rada.

Koristeći hemikalije koje su davale boju identičnu ljudskoj boji kose, Eugène Schueller i drugi kozmetički stručnjaci- pioniri mogli su da dupliraju primarne molekule, stvarajući tako velike crne i braon i manje crvene i žute pigmente. Oksidacione boje postale su prvi metod za trajno farbanje kose. Prethodne, direktne boje, kao što su biljke i industrijske hemikalije korišćene za farbanje tkanine, nudile su samo privremenu promenu boje kose.

Takođe, u najranijoj fazi, boja je morala da se ostavi na kosi 3 sata. Eugène Schueller je smatrao da može da potrese tržište tako što će razviti efikasne boje za kosu, koje će i štititi i hraniti kosu. Nastavio je sa istraživanjima i 1928. je uveo prvu brzu oksidacionu farbu za kosu u istoriji, koja je predstavljala pravu revoluciju i ostala je tako inovativna tehnologija bojenja da jedva da se i promenila tokom jednog veka.

Istorija L’Oréal-a

L’Oréal-ova priča počinje u Parizu, s prelaska iz XIX u XX vek, u vreme kada su žene “lakog morala” farbale kosu, a izbor im je bio sveden na vatreno crvenu ili zift crnu. Tada mlad student u Parizu, Eugène Schueller, razvio je veliko interesovanje za boje za kosu tokom časova hemije. Sa diplomom u ruci, kratko je radio kao pomoćnik u apoteci. Kada ju je napustio, spreman da zasnuje sopstvenu kompaniju, šef ga je upozorio: boje za kosu su ”veoma ograničeno tržište, sa malo ili bez ikakve budućnosti.”

Schueller je, međutim, bio odlučan u nameri da uspe. Umesto da koristi porodične recepte i tradicionalne sastojke, kao što je u to vreme bilo uobičajeno, on je kosi pristupio kao predmetu naučnog istraživanja i razvio je svoje proizvode zasnovane na brižljivoj analizi. 1907. godine

Schueller je stvorio svoju prvu boju za kosu – L’Auréale, a 1909. je osnovao “La Société Française de Teintures Inoffensives Pour Cheveux” (Francuska kompanija za bezbedno bojenje kose) u malom stanu u Parizu, u kome je trpezarija služila i kao prostor za demonstracije, a kuhinja kao laboratorija. Odlučan da uspe u industriji, koja u to vreme nije ni postojala, Schueller je ubrzo uspostavio kontakt sa grupom frizera u Parizu, koji su podržavali njegove napore i posvećenost njegovom zanatu.

Od početka je Schueller govorio o svojoj mladoj kompaniji, ne kao o poslovnom poduhvatu, već kao o obrazovnom centru za profesionalce na polju nege kose: “Univerzitet za boje za kosu”, kako ju je opisivao. Schueller je dao prioritet pojmu usluge njegovoj industriji i uveliko je doprineo razvoju zanimanja u vezi sa negom kose.

Schueller je bio opčinjen renesansnim slikarima: posvećenost umetnika njegovoj veštini je za Schuellera bila inspiracija i model koji je želeo da reprodukuje u svojoj kompaniji. Veoma ambiciozan, Schueller-ov pristup poslovanju je bio transverzalan. “Sve sam radio: obuku, prodaju, isporuku”, rekao je. “Najteža je prodaja. Bio sam stidljiv i morao sam da se prisiljavam da to prevladam.” I Schueller-ova posvećena radna etika i težnja ka izvrsnosti su ostali u središtu DNK današnjeg L’Oréal-a.

Schueller-ov „tajming“ je bio neobično dobar. Kraj I svetskog rata je proslavljen dobom džeza, kada je kratka kosa postala moderna, sa novim naglaskom na obliku i boji. Do kraja dvadesetih godina, postojalo je 40.000 frizerskih salona samo u Francuskoj, a L’Oréal-ovi novi proizvodi su osvojili rastuće tržište.

1939. godine je kompanija zvanično preuzela ime “L’Oréal” koje je proizašlo iz imena jedne marke i otvorila je sedište u broju 14 ulice Royale u Parizu.

Tokom 100 godina, sa povećanim resursima i stručnošću, L’Oréal je lansirao izvestan broj uspešnih proizvoda, od kojih su mnogi i danas tržišni lideri. Marke se obično kategorizuju po ciljnim tržištima, kao što su proizvodi široke potrošnje, profesionalni, luksuzni i aktivna tržišta.

Internacionalizacija i rast

Eugène Schueller je imao i viziju osvajanja dalekih tržišta i osetio je da je širenje u Evropi moguće. Već 1910. Grupa je ustanovila prisustvo u Italiji, do 1914. je mreža agenata prodaje radila po čitavoj Evropi, u Italiji, Španiji, Belgiji, Holandiji, Švajcarskoj, pa čak i u Rusiji.

Godine 1930. kompanija je bila prisutna u 18 zemalja. Tokom previranja II svetskog rata i tokom posleratnog perioda, L’Oréal se borio da nastavi svoj rast, odlučan u nameri da se izgradi na osnovi svog ranijeg uspeha. U Danskoj su se proizvodi isporučivali biciklima; u Engleskoj su proizvodi razvijani u starom bioskopu kada su fabrike uništene; u Finskoj su se ogromne geografske razdaljine nalazile između distributera Grupe.

U šezdesetim godinama je internacionalni razvoj postao jedan od prioriteta Grupe. Prodaja u Nemačkoj, Italiji i Ujedinjenom Kraljevstvu je dramatično porasla, a počelo je i širenje u SAD-u, Latinskoj Americi i Japanu. Do devedesetih godina L’Oréal je započeo svoje širenje na pet kontinenata. Godine 1994. Grupa je pojačala svoje prisustvo u SAD-u preko kupovine Cosmair-a, što je L’Oréal-u dalo prava na velike marke kao što su Maybelline, Softsheen.Carson i Redken, a 1997. je stvorila podružnice u istočnoj Evropi (Romelor Cosmetica u Rumuniji, i Lorcos Kozmetika u Sloveniji).

Sa početkom novog milenijuma došao je i obnovljeni naglasak na razvoju novonastalih tržišta, kao što su Kina, Brazil, Rusija, Meksiko i Indija.

“Veruj mi. Videćeš da je zarazno.”

Danas se L’Oréal i dalje drži Schueller-ove filozofije “istraživanja i inovacije u interesu lepote”. Ova međunarodna kompanija je prisutna u preko 130 zemalja u svetu i ima preko 67.000 zaposlenih. 581 milion evra je uložen u kozmetička i dermatološka istraživanja, a istorijskih 628 patenata je registrovano širom sveta tokom prošle godine. Grupa L’Oréal je imala preko 17 milijardi evra prodaje 2008. godine, a danas poseduje 23 globalne marke prisutne u svakom sektoru distribucije (frizerski saloni, tržište proizvoda široke potrošnje, luksuzni proizvodi, apoteke) sa različitim kulturološkim poreklom. Svo bogatstvo koje je stvorila Grupa L’Oréal direktan je rezultat Schueller-ovog ličnog motiva za profitom.

Prekretnice – marketing i reklamiranje

L’Oréal-ov osnivač Eugène Schueller je od reklamiranja napravio prioritet od samog osnivanja Grupe, radeći sa Robertom Guérin-om, jednim od prvih svetskih profesionalaca u reklamiranju.

Rane reklamne poruke Grupe su bile didaktične, precizne, a ponekad i otresite: “Previše ste stari” je pisalo na jednoj reklami za boju za kosu, dok je druga pitala: “Da li bi se Vaš muž i sada oženio Vama?”. Inovativni kreativni dizajni i reklamne strategije koje su igrale važnu ulogu u uobličavanju istorije Grupe su pratili ove realistične poruke. Do danas, proizvode Grupe prate reklamne kampanje usredsređene na istinitost i integritet, koje pokušavaju da iskreno i objektivno komuniciraju, ali ne žrtvujući zbog toga lepotu ili glamur.

U vreme kada pojam “uličnog marketinga” nije ni postojao, Schueller je već eksperimentisao sa javnim demonstracijama, u cilju povezivanja sa potrošačima i uključivanja u njihov svakodnevni život. Već 1938. godine, na primer, za lansiranje linija proizvoda za negu kose OCAP-a, četiri muškarca u kostimima “Neverovatnih” (pripadnici pomodne subkulture u Francuskoj na kraju XVIII veka) su kružili po terasama pariskih kafea, nudeći besplatne uzorke proizvoda.

Slogan-prekretnica: „Zato što ja to zaslužujem“

ČuveniL’Orealov slogan koji promoviše žensku nezavisnost i vrednost je prvi  put lansiran 1971. u SAD-u,  kako bi se potpomogla prodaja boje za kosu L’OrealPreference, koja je za dolar bila skuplja od boje konkurencije: “Koristim najskuplju boju za kosu na svetu zato što ja to zaslužujem.” Slogan je postao simbol L’Oréal-a Pariz i postao je poznat širom sveta na različitim jezicima. Kako su se proširile linije proizvoda, rečenica je preuzela različite oblike(“Zato što Vi to zaslužujete”, “Zato što one to zaslužuju”), ali je ključna poruka ostala ista: lepota je dragocena.

Obrazovanje za Novi Svet „Zamislite da vam kažem da postoji planeta bez škola i učitelja, gde se ne zna za učenje, a ipak stanovnici – iako ništa ne rade već uživaju i šetaju se – spoznaju stvari a u njihovim umovima se odvija proces učenja; zar ne biste pomislili da fantaziram? Upravo ovo, što izgleda toliko nestvarno da bi bilo išta više od ploda bujne mašte, je stvarnost. To je način dečijeg učenja. To je staza koju ono sledi. Ono uči sve, a da nije svesno da to radi, i na taj način malo po malo prelazi iz nesvesnog u svesno, sledeći uvek stazu radosti i ljubavi.“

Italijanski nastavnik i lekar, Dr Maria Montessori, je bila prva Italijanka koja je dobila lekarsku diplomu. Začetnik je Montessori metode obrazovanja dece.

Maria Montessori je rođena u gradu Chiaravalle, u Italiji, 31.08.1870. godine. Njen otac je bio Alessandro Montessori, “stari kavaljer konzervativnih nazora i vojničkih navika”. U mladosti je bio vojnik, a kasnije državni činovnik. Njena majka, Renilde Stoppani, je bila osam godina mlađa od svog supruga. Za to vreme je bila veoma dobrog obrazovanja i volela je da čita.

To je bilo zaista neverovatno, jer u gradu u kome je živela, bilo je pitanje časti znati potpisati se. Ova žena je bila veliki patriota, posvećena svojim idealima slobode i ujedinjenja Italije. Alessadnro i Renilde su se venčali proleća 1866. godine, a Maria je rođena samo godinu dana kasnije.

Maria je smatrana samouverenom, optimistom i veoma zainteresovanom za promene. Roditelju su često imali problema suočavajući se sa onim što bi bilo najbolje za njihovu „talentovanu, tvrdoglavu ćerku“.

Kao dete, Maria je imala dnevnu normu pletiva koju je morala da ispuni. Uživala je da u šetnju vodi svoju komšinicu, devojčicu sa grbom.  Nije bilo neuobičajeno da se prepire sa roditeljima.

U tom periodu, osnovno obrazovanje je bilo lokalno pitanje, a škole su bile obično prljave i prenatrpane. Međutim, Maria je veoma brzo i lako učila i bila izuzetno dobra na ispitima.

U igri je često bila vođa drugoj deci i nikada nije imala problema da ima svoj stav pred odraslima. Kada je u pitanju odnos sa roditeljima, bila je veoma bliska sa ocem, ali nikada nije krila činjenicu da je njena majka bila ta koja je podržavala sve njene snove i ambicije.

Po pitanju ličnih veza koje je Maria imala,  pominje se da je imala sina, Maria, sa kolegom po imenu Dr. Montesano. Potpuno je nejasno zbog čega se nisu venčali. Očigledno su njegova porodica, a i sama Maria, bili protiv tog braka.

Priča se da je Mario poslat u prihvatilište odmah po rođenju. Veruje se da je planirano da se rođenje drži u tajnosti. Mario je odgajan od strane porodice u predgrađu Rima, a majka ga je povremeno posećivala.

Maria i Dr. Montesano su se dogovorili da se nikada ne venčaju, ali Dr. Montesano se, ipak, na kraju oženio drugom.

Mario se oženio i imao četvoro dece: Marilena, Mario mlađi, Renilde i Rolando.

Karijera

Marija je diplomirala u tehničkoj školi 1886. godine. Uspela je da dobije visoke ocene iz svih predmeta sa krajnjim rezultatom 137 bodova (od mogućih 150). Zatim je pohađala Regio Instituto Tecnico Leonardo da Vinci od 1886. do 1890. Tamo je studirala moderne jezike i prirodne nauke. Matematika joj je bila omiljeni predmet. Do vremena kada je trebalo  da diplomira, odlučila je da želi da proučava biološke nauke.

Njena porodica, uglavnom otac, su bili šokirani i bili su protiv toga. Smatralo se nemogućim da žena bude prihvaćena u medicinskoj školi. Otac joj je umalo zabranio da studira medicinu.

Otišla je prvo na Univerzitet u Rimu i razgovarala sa Guido Baccelli. Nije bila iznenađena što nisu primali žene na program za medicinu.

Umesto toga, odlučila je da studira fiziku, matematiku i prirodne nauke. Dok su druge studentkinje čitale romane, sanjarile o romansama i muževima, ona je učila što je više mogla.

Godine 1892, položila je ispite sa osmicom (desetka je bila najveća ocena), i dobila Diploma di licenza što joj je omogućavalo da studira medicinu.

Naravno, problem je bio što je žena. Nema mnogo podataka o tome kako je uspela, ali je bila uporna sve dok je nisu primili. Papa Lav XIII joj je pomagao.

Bilo je neverovatno šokantno da žena bude primljena u školu u to vreme. Takođe se smatralo čudnim da žena radi rame uz rame sa muškarcem i da se brine o pacijentima ili proučava ljudsko telo.

Tokom vremena provedenog u školi, živela je kod kuće i imala malo iskustva u životu u studentskom kampu, ali, drugi studenti su polako počeli da je prihvataju.

Sa ocem nije puno razgovarala, jer je i dalje bio ljut zbog njenih studija medicine. Majka je nastavila da je podržava i povremeno joj pomaže u učenju.

Ne dugo zatim, izabrana je da predstavlja Italiju na dve različite ženske konferencije .Prva je bila u Berlinu 1896. godine, a druga 1900. godine u Londonu. Novembra meseca 1896. godine, zamolili su je da zameni asistenta na hirurgiji na mestu gde je prethodne godine asistirala, Santo Spirito.

Tamo je vodila brigu o pacijentima više nego što su očekivali. Nastavila je istraživanja na Univerzitetu u Rimu.

Marija je, takođe, nalazila vremena za druge stvari koje su je zanimale, kao što je kuvanje i pletenje.

Jedna od njenih dužnosti je ono što ju je dovelo do omiljenog zanimanja. Bila je u poseti azilima za umno obolele. Tu se susrela sa mentalno zaostalom decom, koja nisu u stanju da funkcionišu u školi ili porodici.

Videla je da su željni iskustava i počela da razmišlja o tome kako bi mogla da im pomogne. Tako se 1901. godine vratila na Univerzitet sa željom da proučava um umesto tela.

Posao profesora antropologije joj je ponuđen 1904. godine na Univerzitetu u Rimu. Prihvatila je, ali je 1906. godine napustila posao da bi radila sa šezdesetoro male dece iz radničkih porodica. Tako je razvila sve svoje edukativne metode koje su postale toliko uspešne, da su čak i deca sa posebnim potrebama počela da polažu ispite predviđene za decu bez smetnji u razvoju. Sa ovih šezdesetoro dece je započela „Dečiju kuću“ u San Lorenzo Rimu. Ova dečija kuća je bila okruženje koje je deci pružalo mogućnost da razvijaju svoje aktivnosti. Naravno, veoma je zavisila od novčanih sredstava i mogućnosti okruženja. Počela je da primećuje kako deca usvajaju znanja skoro bez napora uloženog od strane okruženja. Osećala je kao da deca podučavaju sama sebe, što je inspirisalo njenu trajnu potragu za reformom obrazovanja.

Godine 1913, prvi put je posetila SAD. Te godine su Alexander Graham Bell i njegova supruga, Mabel, osnovali Montessori obrazovno udruženje u Vašingtonu.

Pomoć su pružali i Thomas Edison i Helen Keller. Godine 1929, osnovala je Association Montessori International u Amsterdamu, Holandija.

Godine 1938, otvorila je Montessori Training Center u Larenu, Holandija, a 1947. u Londonu . Za Nobelovu nagradu je bila nominovana godine 1949, 1950 i 1951.

Montessori metod

Maria Montessori je bila pobožni katolik i mnoge njene teorije imaju korena u veri. Smatra se da je otkrivala i pronalazila kvalitete dece koji su drugačiji i veći od onih koji im se obično pripisuju.

U vreme kada je počela da radi, očekivalo se da velike grupe dece urade istu stvar, u isto vreme i na isti način. Znala je da postoji bolji način podučavanja dece. Većina njenih principa podučavanja je zasnovana na istinama o ljudskoj prirodi.

Mortimer Standing, njen bivši saradnik je napisao „Niko tako potpuno ne razume dušu deteta, svu njenu dubinu i veličinu, sve neslućene potencijale kao i misteriozne zakone njenog razvoja“.

O’Brien je napisao da Montessori smatra da je dete često uskraćeno jer odrasli ne razumeju da deca poseduju znanje i volju da uče, koje su veće od njihovih mogućnosti izražavanja; zato on naglašava značaj pokušaja da se dete razume.

Od ruku do uma je izraz koji se često koristi na Montessori obukama.

“Materijali koje čula koriste su vrata uma.”

Dajući deci slobodu u posebno pripremljenom okruženju koje je bogato aktivnostima, deca od 4-6 godina su naučila samostalno da čitaju, radije birala rad nego igru, volela red i tišinu i razvijala pravi društveni život u kome bi sarađivala pre nego se nadmetala sa drugima.

U „Dr. Montessori Own Handbook“, opisuje se tipična prostorija Montessori školskog sistema .

Obično postoji centralna soba za intelektualni rad sa nekoliko manjih bočnih prostorija. Dosta prostora napolju i izbor rada tamo. Nameštaj u prostoriji je lagan tako da ga deca mogu pomerati kako im odgovara.

U kabinetima su stvari postavljene nisko, da bi deca mogla da ih dohvate. U vreme obroka, treba da pomognu da se njihovo mesto za stolom pripremi, da operu ruke, i isto to posle jela.

U knjizi se takođe nalazi mnoštvo malih vežbi za decu koje će im pomoći u tri glavna cilja ove metode, koja obuhvata motornu, senzornu i jezičku edukaciju.

Montessori je osećala da je neophodno da učitelj vodi dete, a da dete ne oseća isuviše njeno prisustvo. Učitelj nikada ne treba da bude smetnja između deteta i iskustva.

Godine 1912, tiraž od 5,000 primeraka prvog izdanje knjige „Dr. Montessori Own Handbook“ je prodat za četiri dana.

Osnove Montessori koncepta su do sada prilično dobro poznate:

1. učitelj mora obraćati pažnju na dete, a ne dete na učitelja;
2. dete radi sopstvenom brzinom u okruženju koje je kontrolisano, tako da pruža sredstva za učenje;
3. maštoviti materijali za učenje su srž procesa;
4. svako sam sebe ispravlja, tako se detetu omogućava da radi sopstvenom brzinom i da samo uvidi svoje greške;

Ako pogledate u Montessori učionicu, stičete utisak „kontrolisanog haosa“ ,jer svako dete radi za svoj račun bilo šta što samo odabere. Montessori često podseća učitelje na svom kursu:

„Kada ste rešili problem kontrolisanja pažnje deteta, rešili ste celokupni problem obrazovanja.“

Marijine teorije osetljivih perioda u razvoju deteta su u to vreme bile ljudima nove, ali, sada se čini da one odgovaraju onome što smatramo da su „potrebe“ deteta na različitim nivoima razvoja.

U svojoj knjizi „Montessori Metod“, ona opisuje svoj sistem .Učitelji na terenu uspostavljaju okruženje koje odgovara potrebama učenika u tri grupe: dve i po godine, dve i po do šest godina i šest i po do dvanaest godina.

Učenici uče kroz aktivnosti koje uključuju istraživanje, manipulaciju, red, ponavljanje, apstraktnost i komunikaciju.

Učitelj treba da ohrabruje decu u prve dve starosne grupe da koriste svoja čula za istraživanje i obradu materijala iz njihovog neposrednog okruženja.

Deca iz poslednje starosne grupe se bave apstraktnim konceptima zasnovanim na njihovim novootkrivenim moćima rezonovanja, maštanja i kreativnosti.

Maria stiže u Ameriku

Godine 1913, kada je Marija stigla u Ameriku, smatralo se da je na vrhuncu slave. Brooklyn Daily Eagle ju je opisao kao „ženu koja je izvršila revoluciju u svetskom obrazovnom sistemu… ženu koja je naučila mentalno zaostale i one sa psihičkim problemima da čitaju i pišu – čiji je uspeh tako fantastičan da se Montessori metod proširio svetom sve do Koreje na istoku, Honolulua na zapadu i Argentine na jugu.“

Međutim, ove stvari koje su smatrane novim u obrazovnom sistemu se danas smatraju gotovo „datim“. Naši školski sistemi većinu ovih stvari podrazumevaju.

Uzimajući u obzir period u kome je Marija odgajana i u kome je živela, njen uspeh je neverovatan.

Žene 80- ih godina IX veka nisu mogle same da šetaju ulicom, da same potpisuju svoje čekove, niti da rade bilo šta bitno bez svojih muževa.

Maria je postigla uspeh u školi, išla na koledž i postala prva žena u Italiji koja je diplomirala medicinu.

Maria je, 1952. godine, kada je umrla u mestu Noordwijk u Holandiji, imala skoro osamdeset dve godine.

Danas

Od njene smrti, interesovanje za metode Dr. Montessori ne jenjava u svetu. Njena poruka onima koji je slede je da pažnju uvek poklanjaju detetu, da „prate dete“. Zbog ovog osnovnog pravila i uputstava koje je ostavila, ideje Dr. Montessori nikada ne zastarevaju.

Do godine 1925, bilo je više od 1,000 Montessori škola u SAD-u i više desetina hiljada širom sveta.

Na početku XXI veka, postoji gotovo šest hiljada Montessori škola u SAD-u, a njihov broj nastavlja da raste u svim zemljama širom sveta.

Montessori škole i više od pedeset univerziteta i nezavisnih Montessori učitelja sponzorišu obrazovni centri širom SAD-a.

Mnogi ljudi, čuvši za visoke akademske nivoe koje su postigli učenici iz ovog obrazovnog sistema, propuštaju poentu . Najjednostavnije je dobiti materijale i pohađati kratke kurseve za njihovu upotrebu, ali za pravu vrednost je potrebno mnogo vremena i temeljne obuke odraslih.

Potencijal deteta nije samo mentalni već se otkriva samo kada se „Montessori metod“ u potpunosti razume i prati.

Detetovi izbori, praktični rad, briga drugih i okruženje, a pre svega visoki nivoi koncentracije postignuti kada se poštuje rad i kada se ne prekida, otkrivaju ljudsko biće koje nije samo superiorno u akademskom smislu već i emotivno i duhovno, dete koje duboko vodi računa o drugim ljudima i svetu i koje radi na otkrivanju jedinstvenog i individualnog načina doprinošenja.

To je suštinska vrednost „Montessori“ rada danas.

Maria se više ne smatra da ima najveći uticaj u obrazovanju, već predstavlja istorijsku relikviju.

Pravo je vreme da započnete svoju nedelju radni, vedri i puni elana. Postoji nekoliko stvari koje možete uraditi da olakšate sebi ponedeljak i lakše pregurate početak radne nedelje.

Kalendar - neka proveravanje kalendara i rasporeda bude prva stvar koji ćete uraditi vakoga dana, a naročito ponedeljkom. Tako ćete znati kada su vam sastanci ili rokovi kako biste sebi pojednostavili raspodelu posla. Ne proveravajte samo ovu nedelju već to učinite za minimum dve.

Lista obaveza - neka to bude vaša navika uz jutarnju kafu. Proverite listu obaveza i napišite nove obaveze za tu nedelju. Na taj način ćete rasporediti obaveze u toku dana i nedelje i odrediti prioritete.

Proverite prošlonedeljne obaveze - ne preduzimajte korak napred ukoliko se prethodno niste osvrnuli da vidite da li ste sve ostalili kako treba. Možda postoji još neka obaveza ili završni zadatak nekog projekta koji ste prevideli.

Plan - napravide dobar plan i izbegnite konflikte, preklapanja i pometnju. Izdelite obaveze i držite se plana.

Ustanite ranije - Neka vaš alarm bude podešen tako da vas ponedeljkom budi pola sata ranije. Pripremite se za radnu nedelju i imajte više vremena za pripremu, odabir garderobe ili sređivanje kose. Zablistajte prvog dana.

Vežbajte - započnite ovu nedelju tako što ćete se napuniti energijom koja će biti vaš glavni pokretač i koja će vam dati snagu kada vas obaveze preplave. Jutarnji trening učiniće da vam celo telo procitkuliše.

Završite nešto rano ujutru - otarasite se neke obaveze čim otvorite oči i tako pomozite sebi da idete kroz dan znajući da je već jedan deo posla gotov i da ćete moći da krenete kući ranije. Neka to bude ono što najmanje želite da uradite i što vam je najteže. Kada skinete taj kamen sa leđa ićićete lakše kroz nedelju.

Otvorite inboks - vaše sanduče sa mejlovima je sigurno puno od prošle nedelje i vikenda. Otvorite ga odmah i započnite nedelju sa čistim inboksom. Ne „vucite repove“ već se posvetite samo predstojećoj sedmici.

Počistite svoj sto - to će vam oduzeti deset minuta ali ćete se okružiti dobrom energijom čistoće i imaćete više elana za rad u lepom okruženju.

Pozitivan stav - ono što je najbitnije je unutar vas. Meditirajte ujutro ili slušajte muziku koja će vas razveseliti i napuniti energijom.

Prošlog utorka gost ICT Hub-a bio je energični Juan Carlos Morales. Tom prilikom mogli smo da čujemo njegovu neverovatnu preduzetničku priču o tome kako je uspešno pokrenuo i skalirao nekoliko svojih biznisa. Kao svoj najveći uspeh, Juan Carlos ističe to što je svoju kompaniju Elite Carthagena doveo od 0 do 200.000 dolara u prihodima za samo 12 meseci rada kompanije.

Gde leži tajna njegovog uspeha? Ovo pitanje mučilo je veći deo publike pred početak predavanja. Međutim, odgovor uopšte nije jednostavan, što je i Juan Carlos potvrdio. Njegov razvojni put je dugo trajao i na njega je dosta toga uticalo, od odrastanja, preko upoznavanja ljudi, pa sve do spremnosti da žrtvuje kratkoročne ciljeve zarad dugoročnog uspeha.

Kao pokušaj odgovora na postavljeno pitanje izdvajamo 5 glavnih zaključaka sa njegovog predavanja:

1. Dobar mentor vredi više nego što možete da zamislite

Uticaj dobrog mentora kako na poslovni tako i na lični razvoj pojedinca može biti od velikog značaja. U nekim slučajevima, pravi mentor je u stanju da potpuno promeni vaš život. Mentor je tu da vas inspiriše, kritikuje, da vam bude uzor, da vas sasluša i postavi neverovatno teška pitanja na koje verovatno nećete imati odgovor, ali će isto tako i da vas pohvali, da vas poveže sa ljudima za koje misli da vam mogu pomoći i što je najvažnije, da usmerava vaš profesionalni razvoj.

2. Morate voditi računa o svom ličnom brendu i načinu na koji ga razvijate

Veliki brendovi poput Nike, Adidas, Apple, Microsoft i mnogih drugih su prepoznatljivi svuda u svetu po kvalitetu proizvoda ili usluge koje nude. Kada kupite Nike Air ili iPhone znate šta ćete dobiti za svoj novac – visok kvalitet robe koja dugo traje. Vi morate to isto da postignete i sa svojim biznisom! Interakcijom sa drugim ljudima, kako uživo, tako i putem društvenih mreža kao što je LinkedIn, treba da pozicionirate sebe kao osobu od poverenja i kao stručnjaka u svojoj oblasti. Međutim, to samo po sebi nije dovoljno i za uspešno lično brendiranje. Kako biste i to postigli, bitno je da ispoštujete sve dogovore sa drugim ljudima koji će onda i međusobno o vama pričati sa poštovanjem. Potrebno je mnogo vremena i truda kako bi se takva reputacija izgradila, ali je zato dovoljna jedna greška kako bi se sav taj trud poništio. Iz tog razloga, budite veoma obazrivi kako postupate sa klijentima i kakav kvalitet usluge pružate. Na samom početku, trebalo bi da se vi kao preduzetnici postarate da svaki aspekt usluge ili proizvoda koji pruža bude savršen za prve klijente koji će kasnije postati vaši ambasadori i koji će vas okarakterisati kao osobu koja pruža visok kvalitet usluge ili proizvoda. Za siguran uspeh na ovom polju, potrebno je da napravite plan i struktuirano pristupite realizaciji tog plana. Morate da znate šta tražite od drugih ljudi i šta želite da dobijete od vremena i truda koje planirate da uložite u lično brendiranje.

3. Dobra mreža kontakata je ključna

Svaki preduzetnik koji želi da smanji inicijalne troškove marketinga, ali u isto vreme i prikaže tržištu koju vrednost zapravo nudi, potebno je da izgradi veliku mrežu kontakata. Ti kontakti su osnovni resurs na svakom početku i možete ih iskoristiti kako biste unapredili brendiranje svoje kompanije, prve prodaje, troškove marketinga, a na kraju krajeva, poslužiće i za lično brendiranje vas kao osobe vredne saradnje. Ovaj deo se nadovezuje na prethodno izneto – mentor može da vam pokaže kako treba prići potencijalnim korisnicima i kako postupati sa njima, a može vam pomoći i da napravite strategiju ličnog brendiranja i time kreirate osnovu za izgradnju mreže kontakata.

4. Pratite svoj razvoj

Kako biste bili sigurni da ste na pravom putu da ispunite postavljene ciljeve (lične ili poslovne), neophodno je da stalno pratite svoj razvoj. Bilo da ste odlučili da svakodnevno trenirate, pa vam terba dnevnik ishrane ili je u pitanju razvoj kompanije, pa postoje druge metrike koje morate da pratite, na vama je da znate u svakom trenutku gde se koriste vaši (malobrojni) resursi i šta vi dobijate za to ulaganje. Ovo može da bude veoma opterećujuće za preduzetnike, pa iz tog razloga oni često ne prate nikakve podatke. Baš zato u svom dnevnom rasporedu morate izdvojiti barem sat vremena da se potpuno posvetite unosu i analizi podataka. Podaci vam mogu reći gde stojite loše, a gde vam ide odlično, te na osnovu toga možete doneti odluke sa više sigurnosti u sam ishod. Kada nakon godinu dana sednete i analizirate sve podatke, jasno ćete videti kako je tekao vaš razvojni put i na osnovu toga ćete moći da izvučete lekcije koje možda inače ne biste uvideli.

5. Pravi način razmišljanja i fokus su ključni

Juan Carlos je tokom svog predavanja pomenuo dva tipa mentaliteta: fiksirani i razvojni. Prvi mentalni sklop se vezuje za ljude koji ne veruju da mogu da promene svoje veštine, sposobnosti ili karakter. Takve osobe misle da je sve oko njih takvo kakvo jeste i da tu nema mnogo šta što se može učiniti. Sa druge strane, razvojni mentalitet podrazumeva da osoba veruje da se sve da promeniti i razviti. Svaka prepreka se može savladati, samo je potrebno vreme da se nađe određeno rešenje. Upravo takav mentalitet je potreban svakom preduzetniku ukoliko želi da bude uspešan u poslu koji obavlja. Takav mentalitet zahteva da se sve prethodno pomenuto uradi, da se svemu pristupi analitično i fokusirano. Potrebno je rešavati problem po problem. Ne smete se upuštati u multitasking ukoliko postoji mogućnost da izgubite fokus i postignete slabe rezultate.

Ne zaboravite…

Kako biste uspeli da razvijete kompaniju sa skromnim budžetom, potrebno je da se krećete i stvarate inicijalne kontakte. Kako ti kontakti i razgovori sa ljudima ne bi bili isprazni, potrebno je da razjasnite koji problem rešavate i koju vrednost nudite kako bi u par rečenica na jednostavan način to svakom i u svakoj prilici mogli da objasnite. Tokom takvih razgovora, možda ćete naći nekoga ko će biti oduševljen time što vi radite i biće voljan/a da vam se pridruži u radu bez ikakve naknade. Takav resurs na samom početku razvoja kompanije je neprocenjiv jer će fokus od tog trenutka biti usmeren tamo gde je najpotrebniji i možete postići više za kraće vreme, što znači da su vaše šanse za uspeh mnogo bolje. Ovakve korake treba detaljno zabeležiti i testirati u komunikaciji sa drugima, kako biste na taj način okupili oko sebe ljude koji su voljni da rade i promovišu vašu kompaniju.

Nađite osobu koju želite da imate kao mentora, napravite plan i krenite da svakodnevno beležite svoj napredak. Mapirajte ključne igrače u svojoj industriji i kontaktirajte ih, izgradite odnos sa njima bez potrebe da prodajete svoje usluge ili proizvode. Tokom razgovora sa tim ljudima, slušajte koji su njihovi problemi i smislite kako vi možete da rešite njihove probleme. Kada nađete rešenje, u jednom od vaših razgovora ga spomenite i videćete kako ćete lako dobiti prve klijente. Kako biste sve ovo postigli potrebno je mnogo truda i uloženog vremena, ali budite strpljivi i spremni da izazivate i menjate sve, pa i sebe.

Autor: Miloš Matić, Venture Associate @ ICT Hub