Zašto konfliktne ideje mogu učiniti strategiju jačom
U nestabilnom, neizvesnom svetu, uspešne strategije su one zamišljene kao portfolio opcija, a ne kao putokazi. Ali da bi uspešno kreirali i saopštavali takve strategije, menadžeri moraju da prihvate nekompatibilne i neusklađene ideje, da saopštavaju višestruke i konfliktne narative i dele ideje onako kako misle o njima, za razliku od tradicionalnog redosleda razmišljanja, a zatim deljenja. Da bi to omogućili, lideri treba da neguju kulturu u kojoj ljudi mogu da se ne slažu, a da za to ne budu kažnjeni.
U nedavnom članku HBR-a tvrdili smo da u neizvesnom svetu i svetu koji se brzo menja, kompanije moraju da usvoje strategije zasnovane na radikalnoj opcionosti, u kojima neprestano razvijaju nove opcije koje bi mogle da formiraju osnovu budućeg uspeha – u zavisnosti od nepredviđenog stanja sveta. Ali kompanije se bore da shvate radikalnu opcionost, jer je kreiranje opcija skupo: podrazumeva skupo i rizično istraživanje, povećava složenost i može dovesti do prekomerne redundance. Zadiranje u ograničenja resursa, posebno sve veći trošak kapitala, samo otežava izazov.
Pored razbijanja niza tradicionalnih kompromisa u strategiji, kao što je opisano u našem članku, ovo će takođe zahtevati novi pristup razmišljanju, komunikaciji i vođenju strategija. U osnovi, moramo da prihvatimo da strategija više nije jedinstvena, nepromenljiva mapa puta, već pre portfolio mogućnosti koji zahteva potpuno novi pristup. Da bi uspeli u ovom novom svetu radikalnih opcija, menadžeri i lideri moraju da prihvate:
Nekompatibilnost i neusklađenost ideja
Kompanije i pojedinci rade na više inicijativa i zadataka istovremeno. Obično se pretpostavlja da iako ove aktivnosti mogu biti veoma različite, one su suštinski konzistentne sa jednom strategijom i pogledom na budućnost.
Međutim, organizacije koje razvijaju opcije za više država sveta možda će morati istovremeno da traže nekomplementarne ili čak nekompatibilne opcije. Na primer, NVIDIA prodaje svoje grafičke kartice potrošačima, ali takođe gradi pretplatničku uslugu zasnovanu na oblaku koja se može koristiti za daljinski pristup grafičkoj snazi i strimovanje igara ili drugog softvera na uređaje (koji ne podržavaju NVIDIA). U ovom slučaju, rešavanje jednog problema — na primer, smanjenje kašnjenja striminga — moglo bi da poboljša atraktivnost ponude zasnovane na oblaku kompanije NVIDIA, ali potencijalno da smanji onu tradicionalnog hardverskog poslovanja (kanibalizacijom njegove direktne prodaje).
Povećanje opcionosti zahteva prepoznavanje potencijalnih prednosti takvih nekompatibilnih opcija. To uključuje veću otpornost, zbog raznovrsnih budućih izvora prihoda, kao i sposobnost da se stvori uporište u verovatnoj budućnosti koja se u velikoj meri oslanja na centralizovano računarstvo. Štaviše, NVIDIA-in potez omogućava da ima koristi od šireg skupa mogućih budućih inovacija, jer će njena ponuda u oblaku biti poboljšana ne samo prodorima u hardveru, već i poboljšanjima u softveru za striming, između ostalog.
Sutrašnji pobednici treba da selektivno prihvate nekompatibilnost na sličan način prihvatajući različita uverenja u vezi sa budućnošću, istražujući različite grane rezultirajućeg „drveta mogućnosti“ i prebacujući pažnju i resurse između njih kako se budućnost razvija.
Mnoštvo verovanja o budućnosti takođe ima implikacije na usklađivanje među zainteresovanim stranama organizacije. Slike „svi na istom čamcu“ su atraktivne: svi sedimo u istom čamcu, a sinhronizovano veslanje će nam pomoći da brže i efikasnije stignemo do cilja. Ali, u svetu radikalne neizvesnosti, možda ne znamo uvek šta je naše odredište - ili, zaista, da li je određeni čamac naša najbolja opcija da stignemo tamo.
Kao rezultat toga, postizanje potpunog usklađivanja više ne može biti vladajuća maksima. Protiv neizvesne budućnosti, kompanije će morati da neguju raznolikost percepcija (stvarnosti) i perspektiva (na budućnost), koje će, kako se sudaraju unutar firme, otključati nove ideje kroz kombinatornu inovaciju, poboljšavajući buduću održivost organizacije.
Mnoštvo i nedoslednost narativa
Često komuniciramo strategije koristeći priče kao zanimljiva i korisna pojednostavljenja složene stvarnosti. Međutim, ako se traga za različitim, potencijalno nekompatibilnim opcijama za budućnost, više se ne možemo osloniti na jedinstveni, nepromenljivi strateški narativ. Umesto toga, organizacije treba da dele i podržavaju višestruke priče koje se menjaju kako bi olakšale traženje različitih opcija i prebacivanje između njih.
Na primer, oko svoje visoko hvaljene strategije veštačke inteligencije poslednjih meseci, Microsoft je dao izjave u kojima je istakao ulogu svog softvera kao trenera, pomoćnika ili mehanizma za automatizaciju. Neke od ovih priča uočljivo prikazuju čoveka u petlji, dok druge ne. Iako ove priče ne mogu sve biti istinite u isto vreme, u moj kontekst, a za istu publiku, sposobnost Microsofta da kontinuirano razvija svoje narative i ponude u okruženju koje se veoma brzo razvija omogućava mu da ostane relevantan.
U takvom svetu sa više spratova, organizacije treba da odustanu od cilja postizanja pune doslednosti i stabilnosti narativa — što je viđeno kao neka vrsta obeležja integriteta — i umesto toga prigrli raznolikost i promene.
Lou Gerstner daje dobar primer uspešno primenjene nedosledne komunikacije. Kada se pridružio IBM-u kao izvršni direktor u aprilu 1993. godine, čuveno je najavio investitorima i štampi da je „zadnja stvar koju IBM-u sada treba jeste vizija“ i da će umesto toga biti fokusiran na racionalizaciju i izvršenje. Ali on je zapravo pokrenuo rad na novoj viziji: oko omogućavanja kompanijama da iskoriste internet za svoje poslovanje. On ga je javno podelio manje od godinu dana od svog mandata i ubrzo potom pokrenuo reklamnu kampanju od 500 miliona dolara, što je pomoglo IBM-u da postane rani lider u ovoj oblasti.
Narativ kao alat za testiranje
Koliko god da su narativi komunikacioni alati, oni su takođe dragoceni alati za formulisanje i testiranje strategija: iznošenje stvari – čak i ako samo za sebe – pomaže da se strukturišu misli i identifikuju nedostaci u logici. Kao što je pesnik i dramaturg Hajnrih fon Klajst primetio u eseju iz 1805. godine, baš kao l’appetit vient en mangeant – apetit dolazi sa jelom – l’idee vient en parlant – ideja dolazi sa govorom.
Kada se teži radikalnoj opcionalnosti, prenošenje strateških ideja drugima takođe otvara put za njihovo poboljšanje. Umesto da dolazi posle razmišljanja, govor zapravo može biti način razmišljanja. Možemo testirati i razvijati strategije tako što ćemo ih izgovarati naglas, registrovati odgovore i sarađivati sa našom publikom na trijaži i oblikovanju ideja. U ovom kontekstu, pričanje više, potencijalno nedoslednih priča može biti korisno, jer stvara vredne reakcije koje se mogu posmatrati i iskoristiti. Možemo proširiti čuveni citat E. M. Forstera iz „Kako da znam šta mislim dok ne vidim šta govorim?“ na „Kako da znam šta mislim dok ne vidim kako drugi reaguju na ono što kažem?“
Razmišljanje govorom može se primeniti u praksi unutar firme, da se „probaju“ i razumeju različita uverenja. Na primer, rukovodioci mogu da sprovode radionice na kojima se stavljaju u poziciju industrijskih disidenata – startapa koji se klade protiv postojećih poslovnih modela– i razgovaraju o tome kako bi njihove ideje mogle uspeti. Ova i druge igre mašte koje smo razvili da bismo olakšali takve radionice su efikasan način za testiranje ideja i ažuriranje načina razmišljanja.
Štaviše, razmišljanje govorom se može vršiti na način okrenut ka spolja, mereći reakcije javnosti tako što će biti „probni balon“, kao kada političaru procuri u štampu nešto o planovima za naredni period, kompanije izlažu prototipove proizvoda ili čak samo najavljuju razvoj ponude... Nedavni dobro objavljeni primer je javna diskusija izvršnog direktora Twittera, Elona Maska, o cenama pretplate na Twitter Blue sa korisnicima platforme.
Prelazak na novu kulturu
„Prva odgovornost lidera je da definiše stvarnost“, napisao je Maks De Pre, guru liderstva i bivši izvršni direktor Hermana Milera. Lideri kompanija, kao „glavni kreatori značenja“, postavljaju ton i uspostavljaju kontekst za ono što se misli ili govori u njihovim organizacijama. Stoga, oni moraju da vode brigu o promenama u načinu razmišljanja i komunikacijskim praksama koje će otključati radikalnu opcionalnost. To će zahtevati da:
• Ponašajte se kao primer: Moraju biti zadovoljni pričanjem više priča i kontradiktornošću kada se pojave novi narativi i postanu relevantniji. Ovo nije podsticaj da se izmišljaju ili iskrivljuju činjenice i temeljne istine, već pre priznanje da činjenice mogu podržati mnoge moguće narative koji nisu nužno kompatibilni jedni s drugima, da se okolnosti menjaju i da naše znanje evoluira.
• Postavite nove norme: Da bi iskoristili moć govorenja razmišljanjem, zaposleni moraju biti uvereni da „testiranje misli“ koje još nisu u potpunosti formirane i proverene sa kolegama ne povlači rizik za karijeru. Naravno, takođe moraju biti postavljene ograde za glasno razmišljanje na javnim forumima, gde su posledice veće ako ideja nije dobro prihvaćena ili na kraju nije realizovana.
• Stvorite bezbedno okruženje: Da bi podstakli i iskoristili koliziju različitih perspektiva, lideri treba da obezbede prostor za igru i obezbede da se zaposleni osećaju bezbedno da eksperimentišu sa novim idejama, procesima i praksama.
. . .
Uspeh u svetu radikalne opcionosti zahtevaće kulturu koja obuhvata eksperimentisanje sa novim i često suprotstavljenim poslovnim i operativnim modelima. Da bi se to postiglo, kompanije će morati da prepoznaju da je strategija portfolio, a ne mapa puta. Menadžeri će morati da se oslone na višestruke i konfliktne narative dok kreiraju strategije i kreiraju poruke u realnom vremenu. Izazov za lidere biće da učine organizaciju bezbednom za zaposlene da razmišljaju i komuniciraju na ove nove načine.
