Kako će izgledati sledeća era globalizacije
Rana Forhoohar, kolumnista Fajnenšel tajmsa, zastupa manje globalne, više lokalne lance snabdevanja. Po njenom mišljenju, poslednjih nekoliko decenija globalizacija nije uspela za većinu ljudi. I više lokalizovane ekonomije mogu da obezbede veću otpornost, više održivosti i manje nejednakosti.
Došlo je do pomaka u globalnoj ekonomiji nakon Covid-19 i kao odgovor na povećane geopolitičke tenzije. Lanci snabdevanja se preuređuju, polako ali sigurno, dok kompanije preispituju svoje prakse nabavke i teže većoj otpornosti. Ali dokle će te promene ići i kako će izgledati novi sistem?
Rana Foroohar, kolumnista Fajnenšel tajmsa, bavi se tim pitanjima u svojoj novoj knjizi Povratak kući: Put ka prosperitetu u post-globalnom svetu. Ona tvrdi da je poslednjih nekoliko decenija globalizacija bila neuspešna i da nova, lokalizovanija ekonomija može da obezbedi i otpornost i održivost. HBR ju je zamolio da objasni kako bi mogla izgledati sledeća era globalizacije.
HBR: Šta je slučaj da je, kako pišete, „globalizacija propala“? A ko su bili pobednici?
Rana Foroohar: Pa, rekao bih da je neoliberalna globalizacija propala. Definišem neoliberalnu globalizaciju kao ideju da će kapitalna dobra i ljudi neometano putovati preko granica i zemlje gde god im je to bilo najproduktivnije. To je ideja koju su zastupali MMF i Vašingtonski konsenzus - to je ono što razumemo kada pomislimo na poslednjih pola veka globalizacije. I stvoreno je više globalnog bogatstva nego ikada ranije. Ako pogledate godine između 2003. i 2007., to je zaista bio vrhunac globalnog rasta. Nije slučajno, baš usred vremena kada je kolumnista Njujork tajmsa Tom Fridman napisao, Svet je ravan. Mislili smo da se svi čamci dižu.
Pa, globalno bogatstvo je raslo, ali unutar skoro svake zemlje, rasla je i nejednakost. A to je dovelo ne samo do velikih ekonomskih problema, već i do vrste populističke politike koju smo videli da raste u SAD i Evropi. Upravo sam došao iz Italije gde je izabran lider krajnje desnice. Videli smo rat u Ukrajini, videli smo nacionalizam u Kini. Upravo je bilo mnogo negativnih političkih posledica povezanih sa ovakvom vrstom neuravnoteženog rasta.
Stvaranje otpornijeg lanca snabdevanja
Učinite svoje poslovanje otpornijim na globalne rizike.
Tu su i neka zaista zanimljiva istraživanja koja citiram u svojoj knjizi, od strane UN-ovog tela za trgovinu i razvoj, koja su otkrila da su pravi pobednici ove vrste hiperfinansizovane, nesputane globalizacije uglavnom velike multinacionalne kompanije i kineska država.
Dakle, morao bih da kažem, s obzirom na sve ovo, mislim da je konvencionalna globalizacija propala. I mislim da se klatno sada ljulja ka nečem drugom.
U knjizi govorite o tome koliko su mnogi globalni lanci snabdevanja postali krhki. Zašto bi manje globalizovan, više lokalizovan lanac snabdevanja težio da bude otporniji?
Pa, za početak, imate blizinu. Jedna od poruka u mojoj knjizi koju zaista pokušavam da prenesem je mesto koje je važno: Svet nije ravan; svet je kvrgav. Imali smo ove „efikasne“ lance snabdevanja tačno na vreme, „efikasne“ lance snabdevanja, prenoseći proizvode širom sveta, često kroz veoma geopolitički teška područja poput Južnog kineskog mora. Velikim kompanijama štedi mnogo novca sve dok ništa ne ide naopako u svetu. Ali kada nešto krene naopako, bilo da je u pitanju cunami, bilo da je u pitanju geopolitički događaj, bilo da je u pitanju rat, trgovinski rat, hladni rat, vrući rat, dobijate probleme. Dok kada imate više lokalizovanih sistema, jednostavno nemate te vrste problema da vučete stvari na pola sveta i naiđete na sve vrste prepreka.
Takođe, rekao bih kada razmišljam o otpornosti, mislim na održivost. I mnogo pre pandemije ili rata u Ukrajini, kompanije su zapravo već počele da razmišljaju o više regionalnih i lokalnih habing-a iz raznih razloga. Jedan od njih je da je model jeftinog kapitala za jeftinu radnu snagu između SAD-a i Azije zaista na neki način iskorišćen — arbitraža o produktivnosti plata je gubila svoju privlačnost. Plate su na istoku rasle dovoljno da arbitraža nije imala toliko smisla kao nekada.
Konačno, počinjete da imate zabrinutost za životnu sredinu kada se od kompanija traži da razmotre: „U redu, koliko jedinica ugljenika trošite da odnesete X proizvod na Y lokaciju?“ Sve ovo je na neki način guralo taj pojam lokalizacije za otpornost.
Pišete da je monopol izvor krhkosti, jer to znači da se kompanije i potrošači oslanjaju na jedan izvor. Zašto ne koristiti antimonopolsko pravo da podstaknemo veću konkurenciju — ali zadržimo lance snabdevanja globalizovanim?
Ne vidim ih kao predlog ili-ili; Ja ih vidim kao ideje koje rade ruku pod ruku. Dozvolite mi da dam primer: Odmah nakon što je pandemija udarila, svi ulaze u to zaključavanje, odjednom niko više ne jede. Restorani su zatvoreni, prehrambene prodavnice imaju ogromne redove ispred sebe. A ipak nema proizvoda na policama. Ne možete pronaći paradajz sos, ne možete pronaći sok. Postoje sve te čudne praznine koje počinju da se pojavljuju. I možda ćete reći: "Pa, zašto je tako?"
Efikasna teorija tržišta bi rekla da postoji potražnja ovde i ponuda tamo, što bi trebalo brzo da nadoknadi. Pa ne. Imali ste dva potpuno odvojena hiperglobalizovana lanca snabdevanja. Jedan ide u restorane, jedan ide u prodavnice, svi su u vlasništvu oko četiri kompanije. Na tržištima na kojima ste imali više lokalizovanu poljoprivredu ili veću upotrebu programa poljoprivrednih gazdinstava u zajednici ili poljoprivrednih pijaca, niste imali taj problem. To pokazuje da je moć monopola bitna.
Ali odgovor ide dalje od antitrusta. Kako se krećemo u svetu koji se trenutno čini nestabilnijim, mnoge zemlje razmišljaju o redundanciji kao delu formule za otpornost. Moj prijatelj Beri Lin, koji vodi Institut za otvorena tržišta, izneo je ovu ideju u svojoj knjizi End of the Line, koja je sjajno štivo o lancima snabdevanja. On to naziva pravilom četiri, koje kaže da nikada ne bi trebalo da imate manje od četiri dobavljača za ključnu robu. Jednostavno ne želite, recimo, da 98% stabilizatora za vitamin C dolazi iz Kine ili 92% vrhunskih poluprovodničkih čipova koji dolaze iz Tajvana, koji je – osim Ukrajine – verovatno geopolitički najspornija zemlja na svetu.
Koliko bi lanci snabdevanja trebalo da budu lokalizovani? Da li govorimo o tome da nacije budu samodovoljnije? Regioni? Gradovi?
Ne postoji jedan odgovor. Mnogo zavisi od zemlje, zavisi o kom lancu snabdevanja govorite. Moja knjiga ovo pitanje posmatra kroz sočivo tri različite industrije: prehrambene, tekstilne i odeće i tehnologije. U hrani bih voleo da vidim mnogo više lokalizacije iz mnogo razloga - jedan od njih su klimatske promene. Možemo učiniti mnogo više da podržimo male i lokalne proizvođače koristeći tradicionalne metode, ali takođe možemo podržati poljoprivredu koju podržava zajednica, uključujući i visokotehnološke metode kao što je vertikalna poljoprivreda.
Daću vam još jedan primer u tekstilnoj industriji. Tu vidim regionalizaciju kao zaista zanimljiv model. Jedna od zaista neverovatnih priča o pandemiji za koju mislim da je nedovoljno prijavljena je kako se američka tekstilna industrija na jugu udružila i popunila prazninu kada su kineske maske odsečene. Kina je razumljivo držala svoje maske bliže kući usred pandemije. Uskočio je lanac snabdevanja tekstilom i odećom i za 48 sati prestali su prestali da prave majice i počeli su da prave maske. To je zato što imate grupu srednjih, često privatnih, često porodičnih kompanija u grupi država koje zaista razumeju i poznaju jedna drugu i svoj sopstveni ekosistem.
I konačno, uzmimo tehnologiju. Koristiću samo poluprovodnike kao očigledan primer. Mislim da niko — čak i ako ste veliki obožavatelj neoliberalne globalizacije — ne bi mogao da tvrdi da je ikada bila dobra ideja imati 92% najvažnijeg svetskog tehnološkog hardvera u jednoj maloj zemlji (Tajvanu) u kojoj se vodi spor sada, između Kine i SAD; zašto se niko ranije nije probudio, nikada neću razumeti.
Kako se rad na daljinu uklapa u Vašu tezu? S jedne strane, to olakšava obavljanje više poslova van „gradova superzvezda“, potencijalno šireći ekonomsku aktivnost. S druge strane, smanjuje se verovatnoća da će preduzetnik u mestu A zaposliti i radnike koji žive u mestu A.
To je mač sa dve oštrice. Svi smo videli u pandemiji da, vau, ne moram da budem u Njujorku da bih radio ovaj finansijski posao, mogu to da uradim u Šarlotu. To je već počelo da ima neke zanimljive efekte talasanja.
Ali izvršni direktor usred pandemije mi je rekao: „Radnici na daljinu ne shvataju da ako to možete da uradite u Tahoeu, možete to da uradite u Bangaloru. To postavlja pitanje: da li ćemo uskoro videti veliku vrstu autsorsinga belih okovratnika tipa koji smo radili 90-ih i 2000-ih, sa radom plavih okovratnika? Faktor razlikovanja će biti obrazovanje i način na koji razmišljamo o stvarnom ulaganju u radnu snagu.
Međutim, jedna oblast ekonomije koja je spremna za rast uključuje visoko lokalizovan rad. To je ekonomija nege: nastavnici, medicinske sestre, negovatelji. I tako to zaista mnogo govori u prilog trendu lokalizacije deglobalizacije.
Globalizacija uključuje slobodno kretanje robe, ljudi i kapitala. Da li bi trebalo da radimo manje od sva tri?
Kada smo pretpostavili da će se kapital, dobra i radna snaga kretati veoma slobodno, istina je da se kapital kretao izuzetno slobodno. Robe malo manje, a radna snaga zaista nije mnogo. Zato ste završili sa šačicom velikih globalnih multinacionalnih kompanija koje su iskoristile većinu prednosti konvencionalne globalizacije. Voleo bih da ideje i ljudi i podaci putuju preko granica. Kapital, sigurno u određenoj meri, ali bih voleo da vidim malo više kontrole nad finansijskim sistemom.
Ako biste morali da sumirate, mogli biste da pogledate poslednjih 50 godina i kažete da su globalizaciju, kakvu poznajemo, podstakle tri stvari: jeftin kapital, jeftina energija i jeftina radna snaga. Svi se završavaju: kamate rastu, invazija na Ukrajinu je poskupila energiju, a plate u Aziji rastu. Ekonomsko klatno se uvek pomera, a naše se trenutno pomera od nesputane globalizacije ka većoj regionalizaciji i lokalizaciji.
