Zašto razvijati u Web3
Na internet stiže velika promena. Dok su današnje dominantne platforme čuvale svoje gomile korisničkih podataka i održavale prednost kroz mrežne efekte, nove kompanije – koje rade u onome što nazivaju „Web3“ modelom – nude korisnicima novu vrednosti. Na Web3, umesto da platforme imaju potpunu kontrolu nad osnovnim podacima, korisnici poseduju sadržaj koji su kreirali (kao što su postovi ili video zapisi), kao i digitalne objekte koje su kupili, a ova digitalna sredstva su obično prenosiva. Ova nova paradigma ima nekoliko važnih prednosti: novim kompanijama je lakše da se takmiče sa već postojećim ukoliko ponude bolje korisničko iskustvo; sistem ima less zero-sum, jer zaključavanje korisnika nije primarni cilj; i može biti lakše pridobiti poverenje korisnika, jer ključne operacije mogu biti kodirane na blokčejnu u „pametne ugovore“ koji su revidirani i nepromenljivi. Sve ovo znači da može biti mnogo lakše pokrenuti proizvod na Web3.
Današnje dominantne internet platforme izgrađene su na agregaciji korisnika i korisničkih podataka. Kako su ove platforme rasle, tako je rasla i njihova sposobnost da obezbede vrednost — zahvaljujući snazi mrežnih efekata — što im je omogućilo da ostanu ispred. Na primer, Facebook-ovi (sada Meta-ovi) podaci o ponašanju korisnika pomogli su mu da precizno podesi svoje algoritme do tačke da su njegovi feed sadržaja i ciljanje oglasa bili dramatično bolji od onoga što bi konkurenti mogli da ponude. Amazon je, u međuvremenu, iskoristio svoj široki pogled na potražnju kupaca kako bi optimizovao logistiku isporuke i razvio sopstvene linije proizvoda. I YouTube je izgradio ogromnu biblioteku video snimaka širokog spektra kreatora, omogućavajući mu da gledaocima ponudi sadržaj na skoro svaku temu.
U ovim poslovnim modelima, zaključavanje korisnika i njihovih podataka je ključni izvor konkurentske prednosti. Kao rezultat toga, tradicionalne internet platforme obično ne dele podatke čak ni zajedno — i otežavaju korisnicima da izvoze svoje društvene grafikone i drugi sadržaj. Dakle, čak i ako korisnici postanu nezadovoljni datom platformom, često se ne isplati da zbog toga da odu.
Ali sve ovo se može promeniti. Iako je pridošlicama teško da izazovu „Web 2.0“ kompanije kao što je Meta pod sopstvenim uslovima, sada kompanije — koje rade u onome što nazivaju „Web3“ modelom — predlažu novu ponudu vrednosti. Uprkos svim javnim debatama oko metaverzuma i raznih hiper-finansiranim NFT projektima, Web3 je, više od svega, fundamentalno drugačiji pristup koji su programeri prihvatili. Zasnovan je na pretpostavci da postoji alternativa iskorišćavanju korisnika za podatke da bi zaradili novac — i da će umesto toga izgradnja otvorenih platformi koje dele vrednost direktno sa korisnicima stvoriti veću vrednost za sve, uključujući i platformu.
Na Web3, umesto da platforme imaju potpunu kontrolu nad osnovnim podacima, korisnici obično poseduju sadržaj koji su kreirali (kao što su postovi ili video zapisi), kao i digitalne objekte koje su kupili. Štaviše, ova digitalna sredstva se obično kreiraju u skladu sa interoperabilnim standardima na javnim blokčejnovima, umesto da se privatno hostuju na serverima kompanije. Ovo čini sredstva „prenosivim“, u smislu da korisnik može da napusti bilo koju platformu kad god poželi tako što će se isključiti iz te aplikacije i preseliti se – zajedno sa svojim podacima – na drugu.
Ovo je velika promena koja bi mogla suštinski da promeni način na koji digitalne kompanije funkcionišu: sposobnost korisnika da prenesu svoje podatke sa jedne platforme na drugu uvodi nove izvore konkurentskog pritiska i verovatno zahteva od firmi da ažuriraju svoje poslovne strategije. Ako platforma ne stvara dovoljnu vrednost za svoje korisnike, oni bi mogli jednostavno da odu. I zaista, na Web3, novi učesnici mogu eksplicitno da podstaknu napredne korisnike da pređu na njih — na primer, platforma za trgovanje NFT (za „nezamenljivi token“ – eng. non-fungible token) LooksRare je nedavno pokrenuta kroz ono što se naziva „vampirski napad“, nagrađujući ljude za prelazak sa dominantne platforme OpenSea.
Ali u isto vreme, Web3 je sistem less zero-sum, što znači da ukupna mogućnost stvaranja vrednosti platforme može biti veća. Izgradnja na interoperabilnom infrastrukturnom sloju olakšava platformama da se priključe na šire mreže sadržaja, čime se proširuje obim i vrste vrednosti koje mogu da pruže svojim korisnicima. Web3 art galerija, na primer, može da pokreće umetnička dela koja su korisnici već kreirali na blokčejnu, umesto da zahtevaju od njih da direktno učitavaju crteže na platformu.
Ovo može biti vredan pristup pronalaženju sadržaja čak i za uspostavljene platforme. Twiter je nedavno predstavio funkciju pomoću koje korisnici mogu da pokažu NFT-ove koje poseduju u svojim profilima; Instagram radi na nečemu sličnom. A za nove platforme, sposobnost integracije postojeće digitalne imovine može biti kritična u rešavanju onoga što se naziva „problem hladnog pokretanja“ – realnost da platformi može biti izazov da brzo dobije zamah zbog nedostatka početnog sadržaja.
Štaviše, infrastrukturni sloj znači da su troškovi povezani sa stvaranjem poverenja korisnika mnogo niži u Web3. Upravljanje digitalnom imovinom u javnim knjigama čini jasnijim koja imovina postoji i ko šta poseduje, što je ranije bila borba. Ako digitalni umetnik, na primer, tvrdi da je novo umetničko delo ograničeno na 489 izdanja, onda potencijalni vlasnici to mogu da verifikuju direktno na blokčejnu — bez potrebe da veruju samom umetniku, ili da galerija ili drugi posrednik da takvu garanciju.
Ovaj okvir pouzdanosti se proširuje na softver koji pokreće Web3 platforme: ključne operacije mogu biti kodirane na blokčejnu u „pametne ugovore“ koji su revidirani i nepromenljivi. Ovo omogućava dizajneru platforme da se unapred obaveže na određene karakteristike dizajna, kao što su pravila o cenama, ugovori o autorskim honorarima i mehanika nagrađivanja korisnika.
Sve ovo znači da – barem u teoriji – može biti mnogo lakše pokrenuti proizvod u Web3. Čak i nepoznati preduzetnik može da napravi proizvode koji se priključe na postojeću mrežu bez dozvole uspostavljene platforme. Zaista, dovedeni do krajnjih granica, u Web3, korisnici ponekad nemaju potrebu da veruju kompaniji (ili ljudima) koji stoje iza projekta; nego samo moraju da veruju samom kodu. Neke nedavne kampanje prikupljanja sredstava koje podržavaju napore humanitarne pomoći u Ukrajini, na primer, vođene su putem pametnih ugovora koji automatski prenose sva primljena sredstva ukrajinskoj vladi ili povezanim dobrotvornim organizacijama; to znači da donatori mogu da veruju da će njihova sredstva biti pravilno iskorišćena čak i ako su organizatori kampanje potpuno anonimni.
Naravno, imajući u vidu rane slučajeve finansijske upotrebe Web3 i veliki obim transakcija, veliki broj loših aktera je iskoristio hajp da organizuje prevare. Mnoga Web3 iskustva danas su dizajnirana za napredne korisnike koji su upoznati sa tehnologijom, dok obični korisnici mogu imati samo ograničeno razumevanje šta aplikacije ili platforme zapravo mogu da urade, a još manje da mogu da provere izvorni kod kako bi potvrdili da funkcioniše kako je opisano. Predstoji dug put pre nego što Web3 tehnologija postane bezbedna i dostupna prosečnom potrošaču.
Štaviše, uključivanje u postojeću mrežu u praksi ne znači da možete automatski otključati angažovanu korisničku bazu koja želi da ostane. Kao i u svim preduzetničkim poduhvatima, od suštinske je važnosti da se izgradi proizvod koji rešava stvarne potrebe korisnika. Ali kada jednom rešite potrebu korisnika, korišćenje uspostavljenihmreža preko Web3 čini mnogo lakšim primenu i skaliranje.
Kreiranje platforme otvorenom i interoperabilnom omogućava kombinovanje inovacija i podstiče direktna ulaganja u izgradnju infrastrukturnih slojeva. Na primer, koodos — Web3 usluga koja omogućava ljudima da kreiraju kolekcije stvari koje vole sa interneta — gradi zajedničku infrastrukturu u koju svaka mreža može da se priključi i poboljša. (Otkrivanje: Esber je suosnivač koodos i Kominers pruža savete o dizajnu tržišta kompaniji.)
Deljenje infrastrukture znači da se aplikacije mogu fokusirati na stvaranje sjajnih iskustava, usmeravajući se ka većem naglasku na dizajn platforme kao izvoru konkurentske prednosti. Ono što je aplikacija razumela o svom tržištu manifestuje se u njenom korisničkom iskustvu i interfejsu — pa će čak i u Web3, prihvatanje korisnika nastaviti da razlikuje potrošačke aplikacije.
Web3 platforme takođe imaju potencijal da otključaju novi i posebno moćan oblik mrežnog efekta kroz angažovanje zajednice i društvenu koheziju. Vlasništvo nad digitalnom imovinom podstiče osećaj psihološkog vlasništva koji može učiniti da se potrošači osećaju toliko uloženim u proizvod da on postaje skoro produžetak njih samih. Korisnici platforme bukvalno postaju „navijači“ koji stvaraju vezu kroz zajedničko iskustvo platforme — slično kao što je to slučaj sa navijačima sportskog tima ili nepoznatiog benda vide sebe kao zajednicu.
Na primer, The Hundreds, popularni brend odeće, nedavno je prodao NFT-ove sa temom njihove maskote, „Adam Bomb“. Održavanje jednog od ovih NFT-a daje pristup događajima u zajednici i ekskluzivnoj robi, pružajući način da se fanovi brenda sastanu i sarađuju jedni sa drugima — i na taj način pojačavaju njihov entuzijazam. The Hundsons je takođe spontano najavilo da će platiti tantijeme (kredit u prodavnici) vlasnicima NFT-ova povezanih sa Adam Bombom koji su korišćeni u nekim od njenih kolekcija odeće. To je otprilike učinilo da imate deo vlasništva nad amblemom Ralfa Lorena, a svaka nova linija polo majica koja koristi taj amblem donela bi vam dividendu. Delimična decentralizacija vrednosti brenda na ovaj način dovela je do toga da se zajednica The Hundreds oseća još više vezanom za IP i da se potrudi da ga promoviše — do te mere da su neki članovi zajednice čak dobili tetovaže Adam Bomb.
Drugi primer je SushiSwap, koji je „račva“ decentralizovane finansijske platforme Uniswap – što znači da su osnovni algoritmi SushiSwap- a klon koda koji je Uniswap objavio. Glavna razlika je u tome što je SushiSwap uspostavio snažan brend i zajednicu, zajedno sa aktivnim i stalnim sistemom nagrađivanja za korisnike koji je podstakao veći angažman korisnika i pozitivno raspoloženje o platformi; ovo mu je onda omogućilo da se brzo pojavi kao uspešan konkurent Uniswap-u.
Uopšteno govoreći, deljenje vlasništva omogućava više stimulativnog usklađivanja između proizvoda i njihovih derivata, stvarajući podsticaje za svakoga da postane kreator i doprinosilac. Osnovni tehnološki standardi takođe omogućavaju da svaka Web3 kompanija bude izgrađena na vrhu. To znači da se zajednica oko platforme može zajednički kreirati na način koji je mnogo manje suprotstavljen nego u prošlosti i sa više derivata u opticaju – čineći da ekosistem platforme postane još jači.
Kratkoročno gledano, ovaj model ustupa neki deo potrošačkog viška kreatoru. Ali pošto proizvođači dobijaju više, oni su snažno podstaknuti da investiraju i povećaju ukupni kolač za sve – što znači da bi na duge staze, Web3 takođe trebalo da poveća i potrošački višak.
Ukratko: Web3 ima potencijal da otključa vredniji internet za sve. Nove kompanije mogu graditi na Web3 infrastrukturi da bi stvorile zajednice oko svojih brendova i koncepata proizvoda mnogo lakše nego u prethodnim iteracijama weba. Čak i uspostavljene platforme mogu da iskoriste ove snage tako što će se uključiti u mreže sadržaja zasnovane na blokčejnu i dati svojim korisnicima određeno vlasništvo nad njihovim podacima. Sve ovo znači da će sledeća era weba verovatno izgledati mnogo drugačije — i otvorenije — od one sa kojom živimo danas.
