Šta se promenilo od propasti banke Lehman Brothers do danas
Od jeseni 2008. do danas došlo je do određenih pozitivnih promena u globalnom finansijskom sistemu, međutim strukturne reforme su izostale, zbog čega i danas postoje krizna žarišta koja bi, krenu li stvari naopako, mogla postati izvor novih, lako moguće, globalnih problema.
Petnaestog septembra ove godine navršava se deset godina od propasti američke investicione banke Lehman Brothers. Pregovori u vrhu američkih finansija i politike tokom vikenda koji je prethodio tom ponedeljku nisu urodili dogovorom o njenom spašavanju i banka koja je na papiru imala 600 milijardi dolara imovine morala je da proglasi bankrot. Kao što znamo, propast te banke bio je okidač globalne finansijske krize zbog koje su svetski političari narednih meseci brojnim merama pokušavali da spasu globalnu ekonomiju. Do sredine marta 2009. berzanski indeksi su prepolovljeni i, iako je oporavak polako krenuo već tada, efekti krize osećaju se i danas.
Finansijsko-ekonomski krah tada je izazvao i snažnu reakciju javnosti. Organizovani su protesti širom sveta kako bi se bogati bankari pozvali na odgovornost, političari su obećavali stroža pravila kako bi se obuzdala pohlepa, a komentatori i analitičari su upozoravali da je potrebno naučiti lekciju da se u budućnosti takva kriza ne bi ponovila. Deset godina kasnije teško je zaključiti da smo puno naučili. Tačnije - naučili jesmo puno, ali to znanje ne primenjujemo.
Na naslovnoj strani pretposlednjeg izdanja britanskog nedeljnika The Economist nalazi se ilustracija velikih zgrada koje simbolišu velike banke i koje su oblepljene medicinskim flasterima kao adekvatan prikaz onoga šta se dogodilo u poslednjih deset godina. Rane su zalečene, međutim deo uzroka koji su doveli do krize i dalje je prisutan. Zabrinjavajuće, u nekim segmentima situacija je još i gora.
Najviše je napravljeno u finansijskoj industriji, ali i to je daleko od dovoljnog. Pravila su nešto pooštrena i banke danas moraju da imaju više kapitala koji im služi kao rezerva u slučaju da se nađu u problemima. Regulativa finansijskih instrumenata čija kompleksnost je prouzrokovala enorman rast rizika u finansijskom sistemu, posebno nakon propasti Lehman Brothersa, poboljšana je, i deo neizvesnosti je uklonjen. Mada se u poslednje vreme i tu javljaju suprotni pritisci, posebno pod uticajem američkog predsednika Donalda Trumpa i njegovog poriva za deregulacijom korporacija. Ali, strukturnih promena nema.
Razlog panike na finansijskim tržištima, ali i šire, pre deset godina ležao je u činjenici da su ugrožene bile multinacionalne banke koje su jednostavno bile prevelike da bi se pustile da se same nose s rizikom propasti – to je činjenica koju je krah Lehman Brothersa, kao i njegove posledice, jasno potvrdio. Iako se govorilo da takve strukturne rizike treba ukloniti, koncentracija velikih banaka i danas je ista kao što je bila i pre krize. Primera radi, pet najvećih finansijskih institucija danas ostvaruje trećinu svih prihoda od poslova investicionog bankarstva, upravo kao što je bilo i 2007.
Ipak, delimično poboljšanje je zabeleženo u segmentu poslovne politike banaka. Dosezi krize pre deset godina bili su vrlo široki jer su banke finansiranje sopstvenog poslovanja bazirale na enormnoj količini međusobno pozajmljenog novca. Takva praksa je pomalo suzbijena i banke su akcenat vratile na klasičan način finansiranja, od depozita klijenata. Međuzavisnost finansijskih institucija, bar u tom segmentu, nešto je smanjena, što u teoriji znači i manju verovatnoću za nekontrolisanim širenjem krize. Ali, one su i dalje velike sveobuhvatne institucije, u čijim mrežama se nalazi ogroman broj manjih faktora koji računaju na njihovu stabilnost.
Enorman rizik stvoren tokom godina koje su prethodile velikoj krizi je prikupljen kroz izdavanje i kupoprodaju finansijskih instrumenata kako bi se zadovoljili nezasitni apetiti grabežljivih bankara koji su uživali u visokim platama zahvaljujući visokim profitima banaka. Mada su se tokom i nakon krize smatrali krivcima i obećavala su se razumnija pravila oko naknada koje primaju, tu se ništa bitnije nije promenilo. Lloyd Blankfein, šef banke Goldman Sachs – jedne od onih koje je spašavala američka država – protekle godine je imao platu od 24 miliona dolara; Jamie Dimon, njegov kolega po poziciji u banci JPMorgan Chase, zaradio je 29,5 miliona; Brian Duperreault, prvi čovek finansijskog diva AIG koji je tokom krize dobio rekordnih 180 milijardi dolara državne pomoći, prošle godine je imao platu od 43 miliona dolara, a Brian Moynihan, predsednik Bank of America, kojoj je država pomogla sa 45 milijardi dolara tokom krize, prošle godine je uvećao svoj tekući račun za 23 miliona dolara.
Spomenuti problematični finansijski instrumenti su se dobrim delom oslanjali na pokriće koje je proizlazilo iz stambenih hipotekarnih kredita. Kriza je pokazala da su ti krediti odobravani prevelikom broju građana koji nisu bili u stanju da ih otplaćuju u trenutku kad je na tržištu nekretnina došlo do pada cena. Kao posledica krize čak devet miliona američkih građana je kroz izvršenja ostalo bez stana ili kuće. Olako kreditiranje bilo je jedan od glavnih uzroka krize, a problem previsoke zaduženosti domaćinstava nastavlja se do danas. Dug domaćinstava kao udeo u svetskom bruto domaćem proizvodu danas je na najvišem nivou u istoriji.
Dakle, iako se može reći da je globalna finansijska industrija danas u nešto boljem stanju - prozori kroz koje je duvala promaja su zamenjeni, stari nameštaj je zamenjen novim - temelji na kojima ona leži su i dalje jednako nesigurni. Sa tom razlikom da sada ne pucaju s jedne, nego s druge strane.
Finansijske krize su redovna pojava u ekonomiji. Pre globalnog kraha 2008. brojni šokovi su pogađali razne delove sveta. Od američke krize štedionica krajem osamdesetih i početkom devedesetih, preko meksičke valutne krize 1994., pa sve do azijske i ruske krize nekoliko godina nakon toga. Ovih dana se u sličnim problematičnim situacijama nalaze Turska i Argentina, kojima je vrednost valuta od početka godine smanjena za više od 50 posto. Takve krize izazivaju probleme u određenim delovima ekonomije i srećom nisu sveobuhvatne, kao što je bio krah od pre deset godina.
Svi se slažu da će se takve krize ponavljati, podjednako kao što i svi strahuju da bi se i globalna kriza mogla ponoviti. Kao što se u razdoblju pre 2008. nije lako mogao izolovati onaj faktor zbog koga je na kraju sve otišlo nizbrdo, tako to nije moguće uraditi ni danas. Proteklih deset godina je pokazalo da smo nastavili samouvereno kao da se ni jedan od onih segmenata za koje danas vidimo da su potencijalni izvori rizika neće ponoviti. Propast banke Lehman Brothers, opterećene finansijskim instrumentima upitnog kvaliteta, pokazala je da je jedan od njih bio baš taj.
